Pri­re­dio: Bo­jan Ka­le­zić


Ra­ul: „Uvi­jek sam bio okru­žen do­brim Ar­gen­tin­ci­ma kao što je Val­da­no, ko­ji mi je omo­gu­ćio moj de­bi u Re­al Ma­dri­du, ili Re­don­do, ili ko­le­ge iz eki­pe sa ko­ji­ma sam di­je­li svla­či­o­ni­cu. Imam sja­jan od­nos sa svi­ma nji­ma. Že­lio bih da usko­ro mo­gu da odem u Ar­gen­ti­nu i uži­vam u istom tom fud­ba­lu ta­mo. Že­lim da gle­dam utak­mi­cu Bo­ke ili Ri­ve­ra.” „Ili Nju­e­la”, do­da­je Li­o­nel Me­si ti­him gla­som. „Bu­va” ne pro­pu­šta ni­jed­nu mo­guć­nost da iz­no­va po­tvr­di svo­ju oda­nost cr­ve­nim i cr­nim. Do te mje­re da čak i na jav­nom do­ga­đa­ju u raz­go­vo­ru sa biv­šim ka­pi­te­nom Re­al Ma­dri­da sa­da na­pa­da­čem klu­ba Al Sad iz Stars li­ge Ka­ta­ra na kra­ju mo­ra da po­me­ne eki­pu ko­ju vo­li. To i tre­ba oče­ki­va­ti Nju­el je lju­bav či­ta­ve po­ro­di­ce. Nje­gov otac Hor­he je igrao ta­mo od svo­je tri­na­e­ste go­di­ne dok ni­je po­čeo da slu­ži u voj­sci. Bio je igrač sre­di­ne te­re­na sa od­lič­nim ra­zu­mije­va­njem igre, vi­še od­bram­be­ni igrač ne­go na­pa­dač, iako ni­ka­da ni­je sti­gao do pro­fe­si­o­nal­nog ni­voa. Ro­dri­go se upi­sao u ško­lu fud­ba­la tog klu­ba u sed­moj go­di­ni, a Ma­ti­jas je sli­je­dio nje­gov pri­mjer.
Leo je do­šao pra­vo iz Gran­do­li­ja po­čet­kom 1994. go­di­ne. Klup­ski ska­u­ti su zna­li za nje­ga. Tra­ži­li su od nje­go­ve bra­će da ga do­ve­du ka­ko bi pro­vje­ri­li da li je za­i­sta iz­u­ze­tan igrač, i ta­ko je naj­mla­đi brat Me­si na kra­ju od­i­grao osam utak­mi­ca u isto to­li­ko raz­li­či­tih for­ma­ci­ja ti­ma u mla­đim li­ga­ma, to­kom po­po­dne­va i ve­če­ri u sko­ro mjesec da­na ko­li­ko je igrao za klub. Bi­la je to in­ten­ziv­na pro­vje­ra i on ni­je raz­o­ča­rao. Tre­ne­ri Nju­e­la su mi­sli­li da je iz­van­re­dan i pre­po­ru­či­li su ga za Escu­e­la de Fut­bol Mal­vi­nas (Mal­vin­sku ško­lu fud­ba­la), ko­ja je od­ga­ja­la na­ro­či­to mla­de igra­če. Još ni­je imao ni pu­nih se­dam go­di­na. Di­rek­to­ri klu­ba su pr­vo mo­ra­li da se kon­sul­tu­ju sa ro­di­te­lji­ma, ali s ob­zi­rom na po­ro­dič­nu strast pre­ma fud­ba­lu ni­je bi­lo pro­ble­ma.
„Nje­gov otac je do­šao kod me­ne i re­kao mi: `Odvešću ga u Njuel`”, pri­sje­ća se Sal­va­dor Apa­ri­sio, sta­ri tre­ner Gran­do­li­ja. „Šta sam mo­gao da mu ka­žem? Pa... on­da ga vo­di!”
I ta­ko je 21. mar­ta 1994. Li­o­nel An­dres Me­si, ma­tič­ni broj 992312, po­stao član sport­skog klu­ba Nju­el Old Bojs.
Nju­el su osno­va­li 3. no­vem­bra 1903. pro­fe­so­ri, uče­ni­ci i di­plom­ci Ar­gen­tin­ske tr­go­vač­ke an­gli­kan­ske ško­le ko­ju je Aj­sak Nju­el, ro­đen u Ken­tu u En­gle­skoj, osno­vao u Ro­sa­ri­ju 1884. Le­gen­da ka­že da je on bio taj ko­ji je pr­vi do­nio ko­žnu fud­bal­sku lop­tu i uveo zva­nič­na fud­bal­ska pra­vi­la u ovoj la­ti­no­a­me­rič­koj ze­mlji. Uče­ni­ci u nje­go­voj ško­li me­đu nji­ma i nje­gov sin Kla­u­dio, klup­ski pro­mo­ter po­če­li su da igra­ju fud­bal i osno­va­li klub. Ta­ko je na­sta­lo ime Nju­el Odl Bojs, u čast Kla­u­di­jo­vog oca i ško­le. Klup­ske bo­je: cr­ve­na i cr­na.
„Gu­bav­ci” na­vi­ja­či i
fud­ba­le­ri Nju­e­la
Jed­na od stva­ri ko­je tje­ra­ju nji­ho­ve „ro­đa­ke” iz Ro­sa­rio Sen­tra­la da se na­ko­stri­je­še je i to što je Di­je­go Ar­man­do Ma­ra­do­na no­sio dres ovog klu­ba, iako sa­mo na pet zva­nič­nih utak­mi­ca i dvi­je pri­ja­telj­ske. Bi­lo je to 1993. go­di­ne i „Zlat­ni deč­ko” se bio vra­tio iz Evro­pe, gdje je ka­ri­je­ru za­po­čeo u Bar­se­lo­ni, na­kon če­ga je pre­šao u Na­po­li i na kra­ju za­vr­šio u Se­vi­lji. Osim Di­je­ga, u klu­bu je igra­lo još mno­go is­tak­nu­tih ime­na, od Ga­bri­je­la Ba­ti­stu­te do Hor­hea Val­da­na, od Abe­la Bal­boa do Mak­si­ja Ro­dri­ge­za, od Ser­hi­ja Al­mi­ro­na do Ma­u­ri­si­ja Po­ke­ti­na, od Hu­a­na Si­mo­na do Ro­ber­ta Sen­si­ni­ja, od Hor­he Gri­fa do Vol­te­ra Sa­mu­e­la, od Ame­ri­ka Ga­lje­ga do Ta­ta Mar­ti­na. Na­di­mak ko­ji je dat na­vi­ja­či­ma. Gu­bav­ci. Čud­no ali isti­ni­to. Po­grd­ni na­ziv ko­ji je na kra­ju po­stao jak i pre­po­zna­tljiv sim­bol. To je na­di­mak ko­ji će ta­ko­đe bi­ti po­ve­zan sa Li­o­ne­lom ka­da je pr­vi put dao in­ter­vju za ro­sa­rij­ske no­vi­ne La Ka­pi­tal. Ali tre­ba­lo je da pro­đe još šest go­di­na, još šest mla­đih li­ga i 500 po­stig­nu­tih go­lo­va pri­je ne­go što Me­si­ju bu­de uka­za­na čast da se po­ja­vi u lo­kal­noj štam­pi.
Du­go če­kao na
pr­vi in­ter­vju
Naj­ve­ći iz­vor za­do­volj­stva za Lea bio je del­fin, tro­fej osvo­jen na me­đu­na­rod­nom tur­ni­ru Kan­to­lao odr­ža­nom u Pe­ruu u Li­mi 1996. go­di­ne. Uče­stvo­va­lo je vi­še od 25 eki­pa iz Ar­gen­ti­ne, Či­lea, Ekva­do­ra i Ko­lum­bi­je. Ali na kra­ju je tri­jum­fo­vao Nju­el. A ma­li Me­si je pri­vu­kao pa­žnju me­di­ja po­mo­ću, iz­me­đu osta­log, svo­jih tri­ko­va sa lop­tom. Za vri­je­me tre­nin­ga i pri­je utak­mi­ca, da bi se za­ba­vio, uda­rao je lop­tu ne do­pu­šta­ju­ći joj da pad­ne na ze­mlju. Tu nje­go­vu vje­šti­nu su čak i naj­vi­ši zva­nič­ni­ci klu­ba ve­o­ma ci­je­ni­li, do te mje­re da su od nje­ga usko­ro u ra­znim pri­li­ka­ma tra­ži­li da za­ba­vlja pu­bli­ku na pa­u­zi na po­lu­vre­me­nu utak­mi­ca pr­vog ti­ma. Ob­ja­vi­li bi Me­si­je­vo ime pre­ko raz­gla­sa i on bi pro­la­zio iz­me­đu sje­di­šta na tri­bi­na­ma iz­vo­de­ći tri­ko­ve pa bi stao na sre­di­nu te­re­na, gdje bi iz­vo­dio pra­va ču­da s lop­tom. To su po­lu­vre­me­na ko­jih se mno­gi gu­bav­ci još uvi­jek sje­ća­ju pr­va vi­đe­nja dje­ča­ka ko­ji će jed­nog da­na po­sta­ti slav­ni Leo Me­si. Go­di­ne 2000, de­se­ta li­ga je po­sled­nje tak­mi­če­nje u ko­me je tri­na­e­sto­go­di­šnji Leo igrao za Ma­ši­nu `87, pred­vo­đe­nu Adri­ja­nom Ko­ri­jom. Po­bi­je­di­li su na te­re­nu Be­la Vi­sta, na ko­me tre­ni­ra pr­vi tim. I ta­da, tre­ćeg sep­tem­bra, sa­mo dvi­je ne­dje­lje pri­je nje­go­vog od­la­ska u Bar­se­lo­nu, La Ka­pi­tal je ob­ja­vio pr­vi in­ter­vju sa njim, na dvi­je stra­ni­ce: „Li­o­nel An­dres Me­si, ma­li `gubavac` ko­ji je za­i­sta obe­ća­va”.
(Na­sta­vi­će se)